Tuš kabina je mesto u kojem se osoba kupa pod mlazom vode. Tuš kabine koriste manje vode nego kupatila: za jedno tuširanje potroši se u proseku 80 litara vode, dok se za kupanje u kadi potroši do 150 litara vode.
Prvobitne tuševe nije napravio čovek, već su to bile prirodne formacije – vodopadi.
Mlaz vode prao je i ispirao mnogo efikasnije i čistije od kupanja u tradicionalnom kupatilu. Ljudi su počeli da oponašaju ove prirodne pojave sipanjem vode iz bokala preko sebe u toku i posle kupanja. Postoje dokazi da su više klase egipatskih i mesopotamskih društava imale tuš kabine (sobe) gde su ih sluge kupale u privatnosti svojih domova.
Stari Grci bili su prvi ljudi koji su imali tuševe nalik na moderne. Akvadukti i kanalizacioni sistemi napravljeni od olovnih cevi omogućavali su da se voda upumpava u i van velikih zajedničkih kupatila sa tuš kabinama koje su podjednako koristili elita i obični građani. Ovakve tuš kabine pronađene su na lokalitetu drevnog grada Pergama, a takođe se mogu pronaći oslikane na grnčariji iz tog doba. Opisi drevnih tuš kabina su veoma slični modernim tuš kupatilima. Drevni Rimljani su takođe pratili ovaj trend. Njihova čuvena javna kupatila postojala su širom Mediterana i na prostorima današnje Engleske.
Rimljani su praktikovali tuširanje i kupanje, ako ne svaki dan, onda bar nekoliko puta nedeljno. Nakon pada Rimskog carstva i uspona hrišćanstva, ono što se danas smatra higijenom postalo je verski tabu i bilo je skoro potpuno napušteno od kraja srednjeg veka do viktorijanske ere.
Napredni sistemi kanalizacije razvijeni od strane Grka i Rimljana brzo su se raspali i izašli iz upotrebe posle pada njihovih imperija. Sve do 19. veka kada su obnovljeni nije bilo složenih i pouzdanih sistema kanalizacije. Prvi tuševi u modernoj eri bili su zatvoreni sistemi gde bi se voda za tuširanje koristitila više puta. U ranom 19. veku takav sistem osmišljen je u Engleskoj. Bio je visok 3 metra, a napravljen od nekoliko metalnih cevi oslikanih tako da izgledaju kao da su od bambusa. Na vrhu je bio postavljen bazen povezan sa ovim cevima. Voda je bila puštana kroz mlaznicu, a nakon toga upumpavana nazad u sistem. Ovaj prototip je prošao kroz nekoliko poboljšanja, uključujući modele sa ručnim pumpama, modelima sa nekoliko tuševa, kao i one sa izmenjivim tuševima. Izgradnja modernog vodovoda oko 1850. godine omogućila je da tuševi budu povezani na izvore tekuće vode, što ih je činilo lakšim za korišćenje.
Prvi moderni tuš je korišćen 1860. godine od strane francuske vojske. Zbog ekonomske isplativnosti u kasarne su instalirani zajednički tuševi. Takođe, zbog ekonomskih i higijenskih razloga, sistem zajedničkog tuširanja uveden je 1872. godine i u francuske zatvore. Francuski sistem zajedničkog tuširanja usvojen je i od strane drugih vojski i zatvora, najpre od Pruskih 1879. godine. Pre nego što su počeli da se koriste u javnim kupatilima tuševi su se koristili u internatima.
Prvi tuš u javnom kupatilu otvoren je 1887. godine u Beču. U Francuskoj, javna kupatila i tuševi otvoreni su prvo u Bordou 1893. godine, a zatim u Parizu 1899. godine.
Sistemi zagrevanja vode za kupanje učinili su tuširanje udobnijim i popularanijim. Međutim, čak i sa znatnim poboljšanjima u svom dizajnu, tuširanje je u industrijalizovanim zemljama ostalo manje popularano od klasičnog kupanja sve do druge polovine 20. veka.
[accordion collapse=“yes“ ] [panel color=“orange“ class=““ title=“Detaljnije informacije o proizvodu“]Za detaljnije informacije o proizvodu posetite sajt INTIMA Tuš kabine – INTIMA Showers[/panel] [/accordion]
